О књизи: 2022 / „Руска влада је само политичка партија, лишена моралне везе са руским народом и непријатељски настројена према њему у свом задатака. Под притиском нужде, руске власти приређују најподлу комедију народног представљања. Народ је разумео ову грубу комедију, не жели Думу у коју жели да постави неке себи непознате људе у улоге представника својих жеља“, писао је Максим Горки почетком прошлог века , од 11. године Алексеј Пешков (будући Максим Горки) био је приморан да зарађује за живот и променио је многе професије лутајући „по Русији“. Утиске о томе касније је пресликао у својим делима, у којима је тврдио да су људи у Русији „јефтини и никоме нису потребни“, а његово постојање пролази међу „неписменим, бескрупулозним људима, дивљим од вучјег живота зависти и похлепе“. Максим Горки је био двосмислен према револуцији: с једне стране, он се надао да ће се под њеним утицајем у руском човеку „снаге његовог ума и воље, потиснуте угњетавањем полицијског система живота, разбуктати. сјајна ватра.” С друге стране, Горки се плашио да се „живећи међу ружноћама старог режима који је тровао душу, заразили смо се свим штетним својствима људи који су нас презирали и ругали нам се... Стари поредак је уништен физички, али духовно остаје жива.“ Ова књига укључује есеје и приче Максима Горког, који приказује Русију у првим деценијама 20. века.